Dan kada limene Nato ptice krenuše da haraju nebom nemilice

Dvadeset četvrti mart hiljadu devetsto devedeset devete godine. Prolećni dan kao i svaki drugi. Ipak meni, kao usplahirenoj i naivnoj petnaestogodišnjakinji, po mnogo čemu se urezao u sećanju.

Slomi mi srce tada, pri povratku sa dramske sekcije, jedan lepi Milan, jer mi preko drugarice poruči da nije zaljubljen u mene. Prolazim gradom smušena lica, sa usnama koje drhte i glasom koji samo što nije briznuo u plač zbog neuzvraćene ljubavi. Mama me, elem kao i uvek, dočeka kući s osmehom na licu.

Za ručak je toga dana spremala kiseli kupus. Kao dete sam mrzela to jelo, a onda ono, zbog tuge u duši, tek nije prolazilo kroz grlo. Sestre su se igrale u drugoj sobi. A tata je bio mobilisan. Da, jasno mi je bilo da to podrazumeva njega u uniformi, sa oružjem oko pasa, ali mi nije bilo jasno čemu sve to? Vraćao bi se on tako kući, u tom izdanju, svake večeri. Isto je bilo i ove. Negde oko osam sati, zazvonio je telefon. Shvatila sam da zove komšinica. Nakon kratkog razgovora, mama i tata, koji inače nikada nisu bili paničari, nekako kao da se uznemiriše. Brzom brzinom morali smo da se stvorimo kod komšinice koja je zvala, a koja je inače živela u prizemlju naše zgrade. Kontali su matori da smo dole u prizemlju sigurniji i da ćemo uspeti da se spasemo ukoliko ne daj Bože bomba grune baš kod nas. E da je grunula, grunuo bi i svaki deo nas, do najsitnije čestice!!!

Na samom ulazu na vrata stana dočekale su nas komšijine reči koji je u tom trenutku razgovarao telefonom: ’’Znači, počelo je bombardovanje?!’’ Kao da me je neko ošamario.

A u dnevnoj sobi - buljuk ljudi. Bile su tu sve komšije iz naše trospratnice od devet stanova. Svi, sem dve albanske porodice koje su takođe živele u zgradi. Bili su tu i drugi ljudi iz susednih zgrada koji su živeli na najvišim spratovima. Među njima i moja školska drugarica Jelena, moja sadašnja venčana kuma.

Najednom su se oglasile sirene za vazdušnu opasnost. Svi smo se skamenili, a na licima nam se čitalo samo jedno - ovo je kraj! Večeras će bombe Nato pakta da nas sravnaju sa zemljom.

Ipak, preživeli smo. Ali, ostaju sećanja na taj, i ostalih 77 dana, koliko smo bili pod strepnjom od bombi. Ružna, ali i lepa sećanja.

Sećam se jedne dalje rođake iz obližnjeg sela, baba Cvete, koju je ispred rođene kuće ubio geler zalutale rakete koja je, bem ti sudbinu, rešila da se zabode baš u njeno dvorište. U mislima mi je i dan danas tatin opis koji je bio na mestu nesreće: ’’Stoji na sred zemlje marama, a pored marame lokva krvi.’’

Sećam se skloništa u kojima smo se zbijali dok se kasnije nismo pomirili sa sudbinom i dok, u međuvremenu, strah od limenih ptica nije malo iščezao. Sećam se tog očajanja, tuge, nemoći,... Sećam se ćebadi, prostrtih po podu, po kojima smo sedeli, ćebadi kojima smo se ogrtali.

Sećam se hrabrih mama i tata kojima je, pored sve muke, bilo najvažnije da nas nasmeju, animiraju, oraspolože. I nas male, ali i one velike.

Sećam se zaliha hrane koju smo sakupljali za ne daj Bože.

Sećam se tuge zbog neodlaska na matursku ekskurziju kojoj se moja generacija svesrdno radovala. Sećam se i koliko nam je svima bilo žao što nismo proslavili malu maturu.

Sećam se onda i ratne slobode na koju se, bio sposoban ili ne, ipak navikneš. Prestali smo da, i pored vazdušne opasnosti, odlazimo u skloništa. Kao pre bombardovanja, izlazili smo ispred zgrade u pohod na omiljene nam dečije igre koje srećom nisu izgubile na dražesnosti.

Sećam se da smo ratne projektile posmatrali kao ptice.

Uveče smo opet počeli da izlazimo na korzo. Krenule su da se rađaju prve ’’prave’’ ljubavi. Onih smešnih zaljubljenosti na početku priče kao da nije ni bilo. Odneli ih sa sobom Nato avioni. Nažalost, i ta prva ’’prava’’ se završila neslavno. Surovost vremena u kojem je započeta, saseče je u korenu.

Sećam se specifične hrabrosti, koja je u isti mah sadržala i specifičnu uplašenost, mog dragog ujaka, koji nažalost od pre nekoliko godina nije sa nama.

Sećam se suza, praznine u duši, neizvesnosti,...

Sećam se svih onih koji su odlazili iz našeg divnog mesta u Kosovskom Pomoravlju i do dana današnjeg se tamo nisu vratili.

Sećam se i mamine i tatine spremnosti i sposobnosti da, bez obzira koliko bili očajni i uplašeni, to ne pokažu na svojim licima.

Prošlo je 19 godina. A kao da je juče bilo. Ono što je na Kosovu usledilo nakon tih olovnih 78 dana, tek može da se opiše kao krvavo surovo. Kao nešto što ti pečatira detinjstvo i hteo ti to ili ne, baci te u svet zrelih, sa 15 godina. Ali, o tome nekom drugom prilikom. O tome vam pričam!

Milica

Izvor fotografije:

www.b92.net (Beta/AP)