Kako smo se rešili krpelja

Čim krenu topli dani, razmile se i oni, ovi dosadni paraziti. I umesto da se, tokom svakog boravka u prirodi, maksimalno opustimo, uvek postoji strepnja i bojazan da neki krpelj ne postane stanovnik našeg tela. Na roditeljsku žalost, zbog mekane, tanke kože, uglavnom biraju mališane za svoje utočište. Tako je jednom krpelju, pre izvesnog vremena, moj dvoipogodišnji mališan postao plen.

Kako se odvijala celokupna situacija od trenutka kada smo ga uočili na detetovom telu, pa do njegovog uklanjanja odatle, o tome vam pričam u ovom tekstu.

Kad živiš u kući i kada je tvojim mališanima dvorište omiljeno i glavno mesto za igru, prosto moraš da budeš spreman na situaciju zvanu ’’krpelj’’. Zato praktikujemo da se od ove napasti pregledamo svako veče pred spavanje, posebno obraćajući pažnju na delove tela gde je koža najtanja, kao što su glava, pazušne jame, unutrašnji delovi laktova i kolena, prepone, predeli iza ušiju i između prstiju na rukama i nogama. Mada, uopšte ne mora da znači da će se parazitlija nastaniti baš na tim mestima. Što i dokazuje naš slučaj.

Elem, te večeri smo imali neke goste i pregledanje je izostalo, pa je krpelj, koji je odlučio da se nastani na mališanovom ramenu, u blizini ožiljka od BCG vakcine, imao celu noć da se baškari i gosti. Nije nam prvi put da se susrećemo sa ovakvim iskustvom, ali svaki put kada se ono dogodi, nekako se uspaničim. Verovatno me uzburka činjenica koliko je Lajmska bolest, čiji su zaraženi krpelji prenosioci, opasna i surova. Ranije, kada se jednom prilikom krpelj nastanio kod moje ćerke, pre nego sam krenula da ga čupam, prvo sam ga premazivala mešavinom alkoholnog sirćeta i soli, i zaista sam ga uspešno, laganim potezanjem i njegovim okretanjem u suprotnom smeru od smera kazaljki na satu, izvlačila - celog. Naknadno sam saznala da tretiranje napasti sa bilo čime pre čupanja može samo da pospeši izlučivanje što veće količine otrova, ukoliko je krpelj zaražen, pa je ta opcija u novonastaloj situaciji odmah otpala.

Tako krenem ja da čupam krpelja. Kako ne uspevam da ga uhvatim prstima, jer je minijaturan, poslužim se pincetom. Povuci, potegni, okreni, obrni, otkači se krpelj, ali mu glava, na našu nesreću, ostade u detetovom telu. Mesto uboda je, kada smo uočili krpelja, bilo malo crvenkasto, ali na sreću nije bilo koncentričnih krugova koji su pokazatelji da je krpelj zaražen. Nakon njegovog polovičnog vađenja, crvenilo je ubrzo nestalo, ali se glavica i dalje nazirala.

Konsultovala sam se sa našim pedijatrom. Reče da nemamo razloga za paniku, jer ne postoji opominjuće crvenilo na mestu uboda, ali da glava (rilica), svakako treba da se ukloni. Preporučila mi je da najpre pokušamo da je izvadimo sami, pincetom ili sterilnom medicinskom iglom, a ukoliko nam to ne pođe za rukom, da dete dovedemo u dom zdravlja, da sestre to urade. Napomenula mi je da će, ukoliko koristimo iglu, najverovatnije da se stvori ranica, što je i dobro, jer ukoliko tom prilikom ne uspemo da izvadimo glavicu, ona će, kada se ranica osuši, najverovatnije da ispadne sa krasticom. Ukoliko pak ne dođe do toga, doktorka mi je dala jedan fantastičan savet. Da mesto uboda premažem debljim slojem laka za nokte, koji bi, kada se osuši, uspešno sa sobom povukao i rilicu. Reče mi i da ovaj način uklanjanja krpeljeve glave praktikuju mnogi zdravstveni centri, pogotovo na teško dostupnim mestima, kao što je pupak, gde ovi paraziti takođe umeju da se razbaškare.

Dali smo se u akciju. Pinceta nije bila od koristi, pa je morala da radi igla. Iskrena da budem, nije mi bilo nimalo prijatno da kopam po detetovom telu, ali bi mi bilo sto puta neprijatnije da to radi medicinska sestra, dok ja, najjače što mogu, stišćem dete da se ne mrda, pritom ga smirujući, jer sumanuto vrišti. Nakon dva, tri pokušaja, nisam uspela da iščačkam rilicu (verovatno sam trebala dublje da zarijem iglu), napravila sam neznatnu ranicu pritom i rešila sam da tu stanem. Kroz 4-5 dana stvorila se fina krastica, koja je, nakon što smo je iščačkali, sa sobom povukla i ostatke neželjenog gosta. Ovde smo stavili tačku na našu neplaniranu avanturu. Nije bilo potrebe za upotrebom laka za nokte. Ali, ostaje ovo dragoceno saznanje, ukoliko nam se, ne daj Bože, u budućnosti dogodi slična situacija.

Sa doktorkom sam se takođe konsultovala da li je potrebno da krpelja nosimo na ispitivanje. Rekla je da, s obzirom na celokupan razvoj situacije, nema potrebe za tim. Ako nekoga zanima, to ispitivanje vrši Institut za epidemiologiju, sektor za preventivnu medicinu VMA i ova ’’usluga’’ staje, ni manje ni više, nego nepunih 6.000 dinara. Hm, evo još jednog ’’divnog’’ načina naše države za mužu očajnih, zabrinutih roditelja. :(

Da li se vama nekada dogodio krpelj? Kako ste se izborili sa nastalom situacijom? Volela bih da čujem da niste imali ovakvo iskustvo. Ukoliko vam se, ne daj Bože, dogodi, nadam se da će vam ovaj moj tekst koliko, toliko biti od koristi za uspešno uklanjanje ove sićušne napasti parazitske naravi.

Update 27.06.2017. u 14:10h

Nakon deljenja ovog teksta na društvenim mrežama, dobih jedan dodatni, fantastičan savet na ovu temu, pa ga delim sa vama u celosti, u vidu fotografije: 

Update 27.06.2017. u 21:18h

Još korisnih saveta: 

Pozdravljam vas do narednog posta,
Milica

Izvori fotografija odozgo naniže:

1. www.childrensoralcare.ca

2. www.cdc.gov

Spiner - da li ga imaš i ti?

’’Svako vreme nosi svoje breme’’. Ali, svako vreme nosi i pomamu za određenim vidom zanimacije.

Koji je to gadžet u poslednje vreme zavrteo svet i koji su gadžeti nekada vladali, o tome vam pričam.

Spiner (Fidget Spinner) vrti tamo gde burgija neće. Pre nego postanem svesna saznanja koje je u stvari to čudo koje svako živ ima u rukama, nesvesno sam ga ignorisala. Tek kada me je moje dete jednog dana pitalo ’’Mama, znaš li ti šta je to spiner?’’, kockice su se složile. Pa njega su kupovala deca ispred mene u radnji sa igračkama. Vrtela ga je detetova vaspitačica. Ugledala sam ga i kao aplikaciju na majici jednog momka. ’’Daaaa, znam šta je spiner!’’, odgovorila sam. A kako je moja devojčica tog dana, sad se već ne sećam iz kog razloga, zaslužila neku nagradu, pretpostavljate, ta nagrada je bila spiner.

Iskrena da budem, mislila sam da će biti jeftiniji. Kada me je opaučila njegova cena, shvatila sam da je, u punom jeku ovog, nazvala bih ga ’’izvlakačparaizdžepa’’, prosto nemoguć slučaj da bude jeftin. Ima ih od plastike, keramike, metala, onih koji svetle u mraku,... Ono što spiner zapravo pokreće jeste obični kuglični kotrljajući ležaj koji ima široku namenu u mašinskoj industriji, a za višeminutno okretanje zaslužan je specifičan, uglavnom trokraki dizajn ovog predmeta. I svaka čast pronalazaču! Poenta je da od nečeg postojećeg, što vrši neku drugu funkciju, napraviti nešto novo i originalno, što ovaj vrtaljot svakako jeste. A kažu da ima i korisne efekte na čovekovo bivstvovanje. Preporučuje se da ga vrte nervozne osobe koje grickaju nokte ili non-stop tresu nogom, hiperaktivnoj deci za fokusiranje pažnje, a ovakve igračke koje upošljavaju prste mogu biti korisne i deci sa autizmom. Ipak, mišljenja o njegovoj funkcionalnosti pored obične zabave su podeljena, pa je recimo nekoliko škola u Americi strogo zabranilo upotrebu spinera u svojim prostorijama.

Na osnovu svega ovoga dođe mi da se zapitam: čemu zapravo sve ovo? Odvajkada su nas spopadale svakojake izmišljotine koje uzmu toliko maha da bukvalno iskaču iz frižidera. Kad sam ja bila dete, na repertoaru su bili mirišljavi papirići i sličice automobila iz Turbo žvaka. Nekada su to bili klikeri, pa praćke čija su municija bili metkići od plastificiranih žica, savijeni u oblik latiničnog slova ’’U’’, pa pištoljčići na dijabole (plastične kuglice), ne baš tako bezazlene ako te pogode. Devojčice su igrale lastiš (bila je prava fora imati onaj najduži), pa preskakale vijaču i vrtele obruč (hulahop). Dođoše onda na red igrice, pa gurnuše u zapećak sve ove, u odnosu na njih, fine stvari za igru na otvorenom. Srećom, polako ali sigurno, svima postade jasno šta ima onu pravu vrednost, pa ponovo krenuše da naviru kreativne zanimacije a la kineska radnja. HelloKittymanija, Frozenomanija, Patrolne šape,... pršte gde god da se okreneš. Na repertoar pre jedno dve-tri godine izbiše i one gumice od kojih su se plele narukvice, ogrlice i svašta još nešto.

Sve u svemu, pa neka! Jeste da trgovci i pronalazači, zahvaljujući svim ovim izmišljotinama, zarađuju enormne svote, a roditelji, bake, deke, tetke i ostala mnogobrojna rodbina gule se k’o krompiri, jeste da nam deca liče jedno na drugo i da ih u masi, zbog istih kapica, haljinica i majičica ne možemo prepoznati, neka su samo ona srećna! Neka vlada svašta nešto ovog tipa, što reče Đole Balašević, ’’samo da rata ne bude’’. Ako je meni, tebi i drugima mnogim detinjstvo presečeno, neka bar naša deca od igre rastu, u san svake večeri utonu bezbrižno, sneno. :)

Naš spiner duginih boja videli ste na slici iznad. A kako izgleda vaš? Pa da li je moguće da ga još uvek niste nabavili? :D Budite slobodni da slike svojih spinera kačite na zid Fb stranice bloga, da vidimo čiji je najlepši!? :)

Pozdravljam vas do narednog posta,

Milica

Izvori fotografija odozgo naniže:

1. lična arhiva

2. www.heykadin.com.tr

4 neminovna životna rastanka

iliti Plačem, ali ih se rado sećam

Dingospo život i sve što on sa sobom nosi tema su ovog, nakon izvesne pauze, novonastalog posta. Manjak inspiracije, svakodnevne i više nego brojne obaveze i zadaci, razlozi su što nisu prštale reči s moje strane. Ideje međutim poslednjih dana naviru i ja se vraćam u kolosek. Sa nadom i iskrenom željom da ćete uživati u svakoj napisanoj reči. Pa, dobro se ja vama našla! :D

Da pišem na temu rastanaka, navela me je situacija u kojoj se trenutno nalazim. Naime, moje dete je završilo predškolski program i iako smo svi srećni zbog njenog polaska u školu, meni se srce cepa zbog rastanka sa divnom vaspitačicom i dobrim drugarima. Zbog završetka jednog čarobnog, bezbrižnog perioda koji se događa samo ovaj put u životu. A kada samo pomislim na rastanke ovog tipa koji tek slede, duša mi se ucveli. Ali ne, neću plakati!

Koja su to 4 rastanka koja nam se neizbežno nalaze na životnom meniju, koji jako rastužuju, a isto tako i vesele srce, o tome vam pričam.

1. Rastanak sa vaspitačicom i završetak predškolskog. Da se ne ponavljam. Svi se setno sećamo ove nam drage žene iz najranijeg detinjstva. Tako kreativna, vedra, jako stroga kada za to ima razloga, a s druge strane k’o druga mama. Nauči te mnogo čemu, bez da te na bilo šta obavezuje. Nežno zagrli. Usmeri na pravi put, shvatiš to kasnije kad odrasteš. Tog poslednjeg dana zajedničkog druženja pravite žurku. A ona je nekako tužna. I to shvatiš kasnije. I sve mame koje su došle po svoju decu nekako su uplakane. Svesne su da se na divne momente sa ovom ekipom toga dana stvalja pečat. Bang!
   
   
   
2. Rastanak sa učiteljicom. Valjda malo porasteš, pa ti ovaj rastanak malo teže pada. Pa ona te je naučila da čitaš i pišeš, da računaš, svojim te umilnim glasom četiri godine savetovala, kritikovala, pevala ti,... Učinila da koliko, toliko postaneš svestan sebe i taman kad je najlepše, moraš u 5. razred. Eh brate, pa ne mora baš toliko brzo!                                                                                                                                                                                                                                    
3. Rastanak sa društvom iz osnovne škole. Mala matura. Nezaboravne godine iza vas. Sa konstantnom težnjom da se bude stariji i odgovorniji, mnogi propuste da se opuste i uživaju do srži. Rastajemo se ovom prilikom sa prvim, a već bivšim ljubavima. Rastajemo se sa najboljim drugovima i drugaricama koji nas u nekim situacijama znaju bolje od vlastitih roditelja. Rastajemo se sa školskim priredbama, takmičenjima, turnirima. I možda će zvučati presurovo, ali jedan deo detinjstva se završava ovde. Ipak, mi odlučno hrlimo u srednjoškolske vode.
   
   
        
   
4. Velika matura. Kad pre dogura? Ostaće da se pamte najdivniji školski dani, razne sorte profesora, ekskurzije, okupljanje sa društvom do kasno u noć, trenuci kada punimo 18 i postajemo ’’ljudi’’. :D Ostaće da se pamti matursko veče, divne toalete nas devojčica, pardoniram devojaka, stasiti momci tako posebni i zreliji u elegantnom izdanju. Ostaće sto puta ispevana, a zapravo nikada neispevana ’’A sad adio!’’. Pamtiće se iskreni, čvrsti zagrljaji, po koja popijena čašica više, pamtiće se nežnosti i bolni tabani koje je, pored celovečernjeg boravka u štiklama, dokusurilo bosonogo hodanje po hladnom asfaltu onog jutra nakon mature.

A nakon sva ova 4 rastanka, ostaju fotografije. Uvek tu da probude setu, vrate u prošlost, da nasmeju, učine te ponosnim. Fotografije kojima se kasnije svojoj deci hvališeš kako si bio lep i mlad i kako su to bila dobra, stara vremena. A tu su i proslave godišnjica mature. Malo čačnu činjenicom da godine munjevito lete, ali i dokažu da su to divni susreti ljudi koji su nekada bivstvovali kao jedno biće, a sada se ne bi ni prepoznali da se sretnu na ulici. :(  Stajem. Ne volim da budem patetična, iako mi se mnogo puta omakne. Radujem se iskreno svakom novom danu i svesna sam činjenice da patnja za prošlošću ne može da nam kreira budućnost. Nadam se da je tako i kod vas?

Šiba nas život i sa sijaset drugih rastanaka. Neka je samo što manje takvih neočekivanih, surovih i bolnih. Sa ovim neminovnim izbori se svako. I bilo teško ili lako, ostaće da se pamte divni dani đačkog doba kada bi srce sve da oseti i proba. O tome vam pričam!

Pozdravaljam vas do narednog teksta,
Milica

Izvori fotografija odozgo naniže:
1. www.tinybuddha.com
2. lična arhiva
3. www.englishlive.ef.com
4. www.nemackikutak.com