Priča za laku noć #2 - Jedan malo drugačiji gušter

Pored sveta bubamara i leptira, sveta domaćih i divljih životinja, postoji i svet guštera. Svet malenih, apsolutno bezopasnih (barem na našem kontinentu) gmizavaca koji su u svakom momentu spremni za osvajanje sveta, za igru, jurcanje i sunčanje.

Porodica guštera o kojoj vam danas pišem, ipak se razlikuje od ostalih gušterskih porodica.

U pitanju je porodica Slepić. A ovo je njihova priča.

Jednoga dana dete slepić reče svome tati: ’’Tata, tata, danas mi se dogodilo nešto jako neprijatno!’’

’’Šta se to zbilo dečkiću moj?’’, upita tata.

’’Dok smo se mama i ja vraćali iz lova na puževe golaće, sreli smo grupu guštera zelembaća koji su nam se podsmevali.

Prvo su se iščuđavali kako to da nas dvoje nemamo noge, a potom su krenuli da imitiraju naše gmiženje i da govore kako smo ružni i nesposobni. Srećom, pažnju im je privukao jedan skakavac, pa su nas brzo ostavili na miru. Zašto su oni tako surovi, tata? Zašto je surov ovaj život? Što i nama nije podario noge i prstiće da lakše lovimo pužiće i skakavčiće?’’

’’Priroda je čudo, dete moje drago!’’, odgovori tata. ’’I u borbi sa njenim zakonima i pravilima niko ne može odneti pobedu sem nje. Naša porodica Slepić i svi naši rođaci slepići jedini su gušteri u Evropi koji nemaju udove i umesto da to doživljavamo kao manu, zapravo trebamo biti srećni! Drugačiji smo, savitljiviji i izdržljiviji od ostalih rođaka guštera kojima je majka priroda podarila noge. I ne trebaš zameriti drugarima zelembaćima. Njih njihovi roditelji verovatno nisu naučili da su i druga živa bića koja se razlikuju od njih isto živa bića od krvi i mesa koja se raduju svakom novom danu. Živa bića koja imaju srce i dušu i koja vole da se druže i zabavljaju. Doći će dan kada će drugari zelene boje koji su danas prozivali tebe i mamu shvatiti ovo o čemu ti ja danas pričam. Bitno je da si ti, dragi dečače, shvatio da prijatelj, ma kako on izgledao i ma koliki bio, može da ti bude bilo ko. Bitno je samo da je tvoje srce otvoreno za ljubav i prijateljstvo. I sa njime će se vrlo rado sroditi srculenca slične naravi. Jer upravo srce koje ljubav divno šalje, ljubav divno i prima i ovo je u osnivanju pravog prijateljstva jedna od najvažnijih stvari!’’

Zamislio se slepić vrtirepić. Shvatio je u čemu je caka. Kasnije će tata njemu objasniti da prava prijateljstva ne dođu i odu potom na brzaka. Pravi prijatelj je večno tu iako je nekada kilometrima daleko. Dovoljna je samo pomisao da na ovom svetu postoji neko ko te iskreno voli i ko je divan deo tvoga sveta. Neko ko voli sve tvoje vrline, ali i mane. Neko ko te voli baš takvog kakav jesi. E to je pravog prijateljstva strana!

Za kraj, pored poruke o prijateljstvu, slepić ima da nam ispriča i poruči još jednu veoma važnu stvar. Gušteri su totalno bezopasne životinjice i možete ih slobodno hvatati. Naravno, ukoliko uspete da ih stignete. Ali pazite!!! Oni u prvom trenutku ne mogu znati da li ste vi njihov prijatelj ili neprijatelj. Tada, ukoliko ih uhvatite za rep, oni u samoodbrani odbacuju taj svoj deo tela i ostaju bez njega. Gušterima sa nogama se taj rep vrlo brzo regeneriše, tj. izrasta im novi, dok rep slepića nažalost nema tu moć. Pa zato, ukoliko ste hrabri i brzi da hvatate slepića, budite jaaaako oprezni i nikako ne dodirujte njegov zadnji deo, jer svaki slepić je posebno lep kada mu ne fali repić. O tome vam pričam!

Hvala što čitate blog O tome vam pričam! 

Pozdravljam vas do narednog teksta,

Milica

Izvori fotografija:

Bogoljub Milošević