Neću u vojsku!

Našu javnost, a naročito pripadnice lepšeg pola, nedavno je uzburkala informacija da će sve radno sposobne žene do 50 godina morati da se odazovu vojnoj obuci za davanje prve pomoći i postupanje u vanrednim situacijama. Digle smo se, nego šta! Pored svega što svakodnevno moždi jednu ženu u našoj zemlji, poštovana gospoda na vlasti bi i u uniforme da nas metne.

E zašto ja neću u vojsku i zašto ne spadam u patriotu prvog reda, o tome vam pričam u ovom tekstu.

Rodiš se kao žensko. Ne daj bože da si ćerka onih za koje je samo muško dete dete. I da si još jedna ćerka u nizu dok se ne rodi naslednik! Ukoliko se taj sin nije ni rodio, do sada si verovatno već i služila vojsku i tokom života izigravala Virdžinu svom ćaletu.  

Ako ne spadaš u ovu skupinu, onda si SAMO žena. Računam da si kao devojčica imala bezbrižno i srećeno detinjstvo, pored sebe sve što poželiš, bila dobar đak u školi, sa večitom težnjom da završiš neki moćan fakultet i da, kada porasteš, budeš ekspert u svom poslu. Ali, ono SAMO malo kvari viziju. Skontaš tako, kako godine prolaze, da živiš u državi gde se ne ceni kvalitet, već gde se posao, termini kod lekara i mnoge druge banalnije stvari završavaju samo ako, na tvoju sreću ili žalost, imaš ili nemaš nekog poznanika koji bi te na pomenuta mesta ’’ugurao’’. A onda shvatiš da nemaš NIKOGA. Kažeš sebi, ma nema veze, naći će se već neko ko zaista ume da ceni prave vrednosti.

Dok iščekuješ, naiđeš tako kroz život na čoveka sa kime bi taj život i da deliš. Misliš se, super, dok se ne ukaže prilika za neki adekvatan posao, ostvariću se u ulozi majke. I, pored svih čarobnih momenata koje majčinstvo nosi, uhvatiš se u vrzino kolo. Postaneš tipična spremačica. Od jutra do sutra, ko šta radi, ti pereš, spremaš, presvlačiš, čistiš, odvodiš, dovodiš, ne spavaš, pevaš i kad bi plakati htela,... I ne prestaneš da čezneš za uspešnom karijerom iako nekad dođe do situacije da se zapitaš: za šta sam se ja ono beše školovala?

Neka si i imala tu sreću da se ostvariš na posebnom planu. Titula spremačice ti svakako ne gine. Jer, kad se skrhkana i psihički i fizički vratiš s posla kući, čeka te sve ono koje nikuda ne odleti i koje se, uglavnom, piše samo ženama. Uključi mašinu, usisaj, pospremi, ma blago tebi, blago meni!

No, da ne skrećem previše s teme, evo zašto ja kažem NE vojsci. Pored svega navedenog sa čime žena tokom života treba da traje, kakvim bolovima da se predaje (mislim na porođajno iskustvo), da izigrava muškarca mnogo puta jer oni pravi u ovoj državi moraju danonoćno da rintaju kako bi porodici obezbedili iole pristojan život, ja državo nemam vremena za vojsku! Pa ko bi meni čuvao decu, kada im tata povazdan radi, dok sam ja na vojnoj vežbi? Danas se, i sama znaš državo, slobodni dani ne dobijaju tako lako!

I, čekaj državo, zar nismo te osnove prve pomoći i ponašanja u vanrednim situacijama, trebali imati u osnovnoj školi kao obavezan predmet? Kao što bi to trebalo da bude i seksualno obrazovanje. Jer, sve je otišlo predaleko. Da ne citiram onu iz filma Mi nismo anđeli (prvi deo): ’’Danas se klinke,...’’ Beše nekad domaćinstvo. I to ste, brže bolje ukinuli, te danas deca nisu sposobna ni krišku hleba sama da namažu.

Neću u vojsku, jer ne želim! Ovakvim akcijama ti prizivaš rat, državo! Nedavno neki muškarci već bejahu akteri vojnih vežbi. Nešto se kuva kad non-stop krene da se priča kako otadžbina treba da se čuva. Ali, stani državo, stani svete, pa zar nam nije dosta ratova? Uništena detinjstva, spaljeni domovi i strah koji je ušao u kosti još uvek nam paraju srca. Vi, poštovani državnici sveta, prepucavajte se na neki drugi, kreativniji način, ne lomite svoja koplja preko leđa nedužnog življa koje bi da obitava u miru i slobodi. U svetu gde bi majka da bude majka, otac to što jeste i, iako nisam za razdvajanje polova, opet se brate zna ko kosi, a ko vodu nosi.

Možda ja i ne bih imala prođu kroz vojna vrata? Oni koji me čitaju, znaju da je falinka koja me prati kroz život mnogo puta znala da bude kočnica (evo linka za one koji su propustili tekst I kad je teško, život je lep). Ovaj put možda mi zatvori vrata za koja i želim da ostanu zatvorena. :) Možda me i puste da uđem? Radila bih u kuhinji kao što su u njoj radili nekadašnji vojnici za zdravstvenim problemom. Kuhinja, neeeeee! Pa na čemu tu više da se obučavam?!

I za kraj jedno pitanje: da li biste vi, drage žene, stupile u vojne redove?

Pozdravljam vas do narednog posta,
Milica

Izvori fotografija odozgo naniže: 

1. moj drug Power Point i ja

2. www.dailymail.co.uk