Ime moje ruže

Pretpostavljam da svako od vas ima svoje omiljeno cveće? Cveće čiji je buket, ma samo jedan cvet, dovoljan da vas digne iz mrtvih, da vam rasplamsa dušu i popravi raspoloženje. Cveće koje u vama budi divne uspomene i lepa sećanja. Cveće čiji miris ostaje urezan u nosu i srcu za života i učini da grozan dan, zahvaljujući njemu, postane poseban. 

Koji je moj omiljeni cvet i koje ime, tj. pečat on nosi, o tome vam pričam. 

Za ružu, ovu kraljicu biljne vrste i mog sveta, vežu me divni dani detinjstva. Dani bezbrižnosti i ljubavi, dani sreće i blagostanja.

Pre nešto više od dve decenije na jugu Kosova i Metohije zaista se lepo živelo. Bejaše tamo i jedna gimnazija u kojoj je moja mama radila kao profesor srpskog jezika. Gimnazija sa najlepšim vrtom koji sam videla do tada. Vrtom kakvi su oni u bajkama. Vrtom koji kao da je mogao da ispuni svaku želju. Vrtom koji je bio kao utočište u sumornim i tužnim danima, a u danima sreće predstavljao šlag na tortu.  E ono što je taj vrt činilo najposebnijim, jesu ruže. Ruže u raznim bojama, stasite, moćne! I tako orne da pored toga što ulepšavaju gimnazijski vrt, ulepšaju i naš stan.

Naime, mama je imala tu čast i privilegiju da, kad god joj je srcu milo, može da ubere buket ovih cvetnih lepotica. Mi u kući tačno smo znali kada je taj dan, jer mama tada nikako nije smela da zaboravi nožić koji joj je olakšavao branje. A ja i dan danas pamtim te divne momente kada se ona vraća kući posle nastave. Posmatram je sa terase. Ona, inače onako malena, korača drvoredom glavne ulice, a vidi joj se samo donji deo tela. Gornji sakriva čarobni buket ruža koji se ponosno šepuri. I mama zajedno sa njim. Trenutak kada ulazi u stan posebno je bivao veličanstven. Fantastičan miris raširi se celim stanom, a mama, kada je poljubim, miriše k’o najlepša ruža. I sad u svom sećanju mogu da osetim tu aromu. Urezala se duboko u mojim čulima, a ja je ljubomorno čuvam ne dozvoljavajući joj da izvetri. Kraljice majke prirode bivaju s najvećom ljubavlju smeštene u vazu. A sav prostor oplemenjen njima. Oplemenjena i naša srca. Zauvek!

Ruže je imala i baka u svom dvorištu. Uvek bi nam prve srdačno poželele dobrodošlicu kad god bi se približavali bakinoj kući. A kada krenu da im opadaju latice, ja i moje sestre radosno smo ih sakupljale sa zemlje i sa njima, u improvizovanoj kuhinjici koju smo imale kod bake, pravile razna izmišljena jela. Kakve su to kuvaranjcije bile! 

I danas mi, a od strane moje jače polovine, svakog Svetog Trifuna, 8. marta i za rođendan, pored glavnog poklona, po jedna crvena lepotica ulepša taj dan. Zapravo, ona je za mene glavni poklon. Najlepši poklon! Ušeta ruža u moj život i onako iznenada, bez povoda. Da začini dan, obaspe ga ljubavlju i strašću. Da nahrani dom i dušu, da da podstreka, da kruniše vazu,... Ova na slici gore je jedna od tih. Sam pogled na nju govori više od bilo kojih drugih reči. 

Koje je vaše omiljeno cveće? 

Ume li i ono, kao što kod mene može ruža, da u vama probudi osećanja blagostanja i sreće? 

Pozdravljam vas do narednog posta,

Milica

P.S. Ne propustite da upoznate blog O tome vam pričam u ulozi Deda Mraza. :) Klik na link. ;)