Mirno parče neba jednog roditelja

iliti Priča o najvoljenijim, nesvesno nemilosrdnim bićima

Da li i vi spadate u onu grupu ljudi koji ponosno nose titulu roditelja? Da li ste u svetu roditeljstva nesnalažljivi akter ili vas pre karakteriše titula hobotnice i sposobnost obavljanja više poslova i funkcija odjednom? Bilo da spadate u jednu ili u drugu grupu, za svoju decu vi ste najbolji i itekako treba da budete ponosni na to. Ali, stavimo ponos i sve ostale aktivnosti roditelja na stranu i zapitajmo se: ’’A gde smo tu mi?’’ Imamo li i mi ponekad skromno pravo za trenutak mira? Trenutak kada moždane vijuge i mišići na kratko mogu da se opuste, trenutak kada ne moramo da strepimo, opominjemo, opslužujemo, dižemo, spuštamo, pričamo, podižemo glas,... Bića koja su zahvaljujući nama došla na svet zaslužuju svu sreću. Ljubav i ostala osećanja koja gajimo prema njima prosto se ne mogu opisati rečima, ali s druge strane ova nesvesna ili poslusvesna bića tako često znaju da nemaju meru.

Dokle ta njihova nesvesna nemilosrdnost i ištenje nas celih dosežu i kako se uspešno izboriti za mirno parče neba, o tome vam pričam.

Rodi se dete. Sa njime se rode i najlepša osećanja. Nezaboravni trenuci. Najnežniji dodiri. Ali, nastupe tu iznenada i broooojne neprospavane noći, plakanje, nosakanje, ljuljuškanje, navikavanje, odvikavanje, obučavanje, animiranje,... Briga, sekiracija, strepnja. Umor. Nedostatak strpljenja. I pokatkad na kratko želiš da gucneš omiljenu kafu ili da jedeš na miru, ali to nije detetova želja. Jer baš u tom trenutku ono želi da se probudi. Baš tada mu se piški ili kaki. Ili misli da mu je upravo tada tvoje krilo najudobnije mesto za sedenje. Naručje to doduše uvek jeste, ali klincu ili klincezi nekako najviše paše da ga držiš kada su vrela kafa ili jelo na stolu. Kažeš sebi, avaj, nema veze, može i ovako. A ono k’o da poručuje: ’’Ma mora!’’

Onda želiš da razgovaraš sa partnerom, drugaricom, slučajnim prolaznikom,... Ali ono baš tada ima hiljadu ’’bitnih’’ pitanja. Nazvao bi nekoga telefonom. Ono bi tek onda da zapitkuje, da iziskuje, da ti skreće pažnju. Dok nisam bila roditelj užasavali su me telefonski razgovori sa ljudima gde u pozadini odzvanja dečija vriska i dreka. Sada, kada to jesam, shvatila sam da su ovakvi momenti prosto neizbežni. Posebno ukoliko imate dvoje ili više dece. Ona se baš tada posvađaju, standardno ste im najpotrebniji kada ste zauzeti, tada su najslobodnija da se pentraju i rade ono što ne treba, pa ne daj Bože, na spisku u ovakvoj situaciji znaju da se nađu i povrede. Opet progutaš sve, naoružaš se strpljenjem i kažeš: ’’Ma neka, sve je to u roku službe.’’ I svaki put se svesrdno trudiš da im dokažeš da nije kulturno prekidati starije dok razgovaraju. Ako mi je za utehu, ponekad monolozi ovog tipa znaju da budu korisni.  

Trenuci dečije nesvesne nemilosrdnosti počesto nastupaju i kada se negde ide. Manimo na stranu konstantna pakovanja i nemogućnost da bilo gde kreneš samo sa telefonom i novčanikom. Manimo na stranu torbe pune pelena, flašica, hrane, garderobe,... Ona bi i pored svega da izvoljevaju. Da budu nezadovoljna. Smetaju im kapa i šal iako je napolju hladno kao u frižideru, šljapkala bi po blatnjavim baricama iako u tom trenutku nemaju adekvatnu obuću na nogama, non-stop bi da zapitkuju ’’a kada ćemo stići?’’ A ti bi samo da uživaš u šetnji ili vožnji. Da te opuštajući cvrkut ptica ili divan pogled odvedu u neke druge svetove. Ali avaj, baš u tom trenutku ono je krenulo da se pentra na ogroman tobogan sa kojeg ne sme samo da se spusti, ono bi da ga zaljuljaš jače, jače, jače, ono bi ovo, ono bi ono, ono bi tebe celog iako te od prvog njegovog dana jedino i zauvek takvog i ima.

Ona bi da se igraju sa tobom. Sasvim razumljivo! Ali, uglavnom bi da ta igra traje u nedogled. Da tata bude najbolja drugarica ćerkinoj lutki, a mama stasiti vozač traktora. Ona bi da glumimo konje, ptice, aždaje, nosače aviona. Ona bi da sto puta ustanemo i sednemo, da se milion puta prevrnemo i nikako ne bi da legnemo. Jer, čim se to dogodi, eto nove inspiracije za vucanje, jahanje, po nama skakanje. A energije tako brzo ponestane. I nismo mi neumorni kao što oni jesu. 

Tu je često i ručak koji treba da se spremi, veš koji treba da se opegla, eh svašta tu nešto treba, ali umor vreba. Vremena uvek u manjku, snage počesto u nedostatku. Jer, koliko nam naši mališani elana daju, koliko sa nama divno i nezaboravno traju, koliko ovaj život najlepšim bojama boje, ponekad nam kratki trenuci samoće i mira tako potaman stoje. Ovom odgovornom zadatku roditeljskog tipa pokatkad kašičica predaha štima.

Ali, nema odmora dok traje obnova! :D

Uspeš nekako da spremiš i taj ručak. Onda bi ona sama da se hrane iako viljušku i kašiku jedva drže. Ona koja su pak savladala ovu tehniku, misle da su pokupila svu spretnost ovoga sveta. A kada hrana po garderobi, stolu, zidovima i podu štane da šeta, mamino i tatino raspoloženje ’’procveta’’! K’o da celog života samo brišem, perem i mrlje uklanjam, ma ponekad osećam k’o da sam i sama počela u mrlju da se pretvaram!

Na smiraju dana, ona ne bi da se uspavljuju sama. Ona bi da ih uspavljuju tata ili mama. I da, pored jednočasovne pripreme za spavanje, i uspavljivanje traje sat, dva. Jer, knjigama i pričama nikad kraja, pred spavanje se čak najviše rasplamsa dečija graja, pa da se klinci umire i u kraj da im se stane, Sizifova snaga u roditeljsko srce treba da stane. 

A onda, kada napokon utonu u miran san i nije ti do tih trenutaka samoće i mira, jer si smožden i skrhkan. Ostane ti samo snage da se sručiš u krevet srca puna i svaki put se zahvaljuješ Bogu što su zdrava i srećna zajedničke ljubavi zrna. A i dalje vapiš za trenucima mira i omiljenom muzikom koju niko ne prekida, koja te istinski opušta i tvojim raspoloženjem svira.

Možda sa ovim svojim surovo iznešenim stavom delujem oholo i sebično, ali ja sam samo jedno biće obično i svojoj deci najbolja na svetu mama. Utešena činjenicom da nisam jedina i sama, kroz svakodnevicu gacam srećno i smelo i, ma koliko mi telo bilo umorno, srce mi je radosno i veselo!

Kruže priče od roditelja starije dece da su ovi moji opisani dani zapravo melem na rani. Da zvrčke i poteškoće tek nastupaju kada se klinci u adolescente daju. Kažu da mala deca jedu čokolade, a velika džigerice. Živi bili pa videli, pisaćemo se kada ti dani dođu, ako, kao do sada, stranice ovog bloga ovako divno nastave da traju. Do tada ću u ishrani da forsiram džigerice. Da ojačam krvnu sliku i udebljam živce, neću  dozvoliti da mi ih voljeni, ma obožavani, stvorovi troše letimice!!! :D 

Možda je kod vas drugačija slika?

Ili me bar utešite da su i vaši voljeni lepotani nesvesno nemilosrdne naravi?

Ma, znam da jesu! ;)

Pozdravljam vas do narednog posta,

Milica

Izvori fotografija odozgo naniže:

1. www.sixseeds.patheos.com

2. www.stil.kurir.rs

3. www.dnevnik.rs

4. www.mindreadingsblog.wordpress.com