Kaži, brate, dobar dan!

Verujem da se svako od vas seća kampanje ’’Nije teško biti fin’’ koja je pre oko desetak godina bila aktivna u medijima? Kampanje čiji nas je slogan pozivao i opominjao da uljudno i kulturno ponašanje treba da bude deo naše svakodnevice i nas samih. Da nije obaveza, nego osnovno pravilo ponašanja srdačno pozdraviti komšiju, pomoći slučajnom prolazniku ako vidimo da mu je pomoć potrebna, ustupiti mesto trudnici, ženi sa detetom ili starijoj osobi u prevozu ili nekoj čekaonici. Da nam drugi nisu krivi ako imamo neki problem i da nam niko i ništa ne daje za pravo da se neosnovano brecamo  i budemo grubi.

Da nije teško srdačno reći ’’dobar dan’’ i bez obzira na sve biti nasmejan, o tome vam pričam.

Da napišem ovaj post inspirisala me je jedna moja komšinica. Žena srednjih godina koja niti smrdi, nit’ miriše. Žena koja se, kada je u haj fazonu, ponaša kao dobra vila, a koja, u trenutku kada joj nisu sve ovce na broju, mrzi samu sebe, samim tim i sve što se nađe u njenoj blizini.  Tako je pre neki dan bila u ovom izdanju ’’numero duo’’ i u trenutku kada sam prolazila pored nje, samo je nonšalantno okrenula glavu. Možda će zvučati smešno, ali ja sam se šokirala! Aman ženo, mislim se u sebi, ako tebi neko drma kavez, bori se sa njim, ne ujedaj svakoga ko pored tog kaveza prođe! Pitam se još uvek što joj je bilo teško da mi se obrati, neka se odmah potom u svoj šugavi oklop vrati. Nema veze, ja sam još jednom zapečatila tvrdnju da nas ima svakakvih i po ko zna koji put u sebi ponovila citat Bore Đorđevića: ’’Gledano iz moga ugla dabogda crkla zemljina kugla, nek' crkne od bruke i sramote kakvi se gadovi na njoj kote.’’ I prvo sam se zarekla da finu komšiničicu više nikada neću ni da pogledam, ali ne, ja ću joj se naredni put ljubazno javiti, pozdraviti je puna srca i na taj način ispoštovati sebe i svoje ideale. Ispoštovati svoju zdravu osnovu uljudnog ponašanja.

Izvor: pad1.whstatic.com

Dok vam o ovome pišem, naviru mi još neke ‘’nije teško biti fin’’ situacije koje su me pratile tokom života.

Ovaj događaj, za razliku od prethodnog, dokazuje da ima ‘’ljudi’’. Šetajući tako gradom tokom mojih studentskih dana, primetila sam da mi u susret ide naša poznata glumica Rada Đuričin. Na mom licu je verovatno pročitala da sam je prepoznala i u trenutku kada je prolazila pored mene, uputila mi je onaj svoj dobro poznat široki osmeh i rekla mi ‘’dobar dan’’. Ovoj ženi slava nije udarila u glavu i ona nje VIP faca što svojim imenom palaca, ona je biće od krvi i mesa, uvek spremna da nam svojim delom dane ulepša, a ovoga puta njena uloga kulturnog bića oborila me je s nogu. Ovo je još jedan razlog da budem ista takva kad god treba, gde god mogu.

Izvor: www.espressoenglish.net

Nije teško biti fin ni u gradskom prevozu. Tokom mojih trudničkih dana i nije bilo finih ljudi. Čast izuzecima, pogotovu omladincima, ali u većini slučajeva (srećom pa sam retko koristila gradski), žene srednjih godina i ista takva gospoda, pred trudničkim stomakom bi bivali slepi. Žene srednjih godina koje sigurno znaju šta znači drugo stanje i šta sve ono nosi. To sve govori koliko ova naša nacija ne zna da ceni prave vrednosti. I dan danas se pokatkad sretnem sa ovakvom situacijom i ne volim da izigravam ludu Nastu, ali u ovakvoj prilici ne mogu a da ne progovorim. Osećam se nekako dužnom da se obratim finoj gospođi kojoj će trudnički stomak naše saputnice isterati oko! 

Izvor: mondo.rs

U situaciji o kojoj ću vam sada pričati, ja sam bila ta koja je trudnici htela da ustupi mesto. Ja sam zapravo mislila da je u pitanju trudnica. Da bi mi dotična devojka, shvativši šta mi je namera, rekla da ona nije u drugom stanju. Postidela sam se k’o retko kad u životu. Verovatno i pocrvenela. Srećom, devojka se nije našla uvređenom, pa smo kraj puta dočekale u prijateljskom razgovoru, ma kao da se čitav život znamo. :)

I možda sam vas već ugnjavila, ali ne mogu da se ne osvrnem na samo još jedan događaj. Opet grad, neka gužva, puuuuno naroda, idem ja sa svojim mislima svojim putem, kad osetih me neko saleće s leđa. Okrenem se, kad ono mlada ženica sa detencetom u naručju, a u jednoj ruci drži i moju omiljenu hemijsku olovku. Otkud njoj moja olovka, pitam se u sebi? A ona će, kao da mi je pročitala misli: ‘’Izvini, ispala ti je olovka.’’ Oduševila sam se i raznežila. Njoj, sa malim detetom u rukama, nije bilo teško da se sagne i dohvati olovku, pa da potom pojuri za mnom i vrati mi je. A drugima znaju da budu teške i mnoge banalnije stvari. E to moj mozak ne može da svari!

Izvor: letsgowmscog.wordpress.com

Imam ja još pregršt priča, ali mislim da ih je dovoljno za ovu priliku. Dovoljno da svima nama budu dobar vetar u leđa i daju nam podstreka da svoju decu učimo vrednim idealima i ispravnim pravilima ponašanja. Mada, pretpostavljam da već vodite, ili ste vodili ovu misiju. Misiju koja nosi poruku da biti čovek nije obaveza i titula koju biramo. Već da je ‘’biti čovek’’ titula koja se rodi sa nama, a koja se godinama samo uveličava i gradi. Sve do onog trenutka dok ne završimo kao ljudine!

Nadam se da sam vas ovim pričicama iz svog života podsetila i na neku vašu, slične tematike? I bila bih jako srećna da je ovde u komentarima podelite sa mnom. Da iskritikujemo one koji ne znaju da se ponašaju, a zdušno pozdravimo i pohvalimo one koji to stvarno zaslužuju. Zato, ne budite lenji, raspišite se! :)

Pozdravljam vas do narednog posta,

Milica

Izvor: www.examiner.com