Man'te me se!

Kakvi su vaši stavovi što se predizborne kampanje tiče? Verujete li da će se silna brda i doline nakon izbora stvarno i dogoditi?

Kako na mene utiče sve navedeno i šta su moja očekivanja, o tome vam pričam.

Man’te me se!

Man’te me se vi veliki mali ljudi

želim čista srca da se budim,

ne želim da se izjašnjavam,

ne želim, jer nemam o kome, da sudim

i nemam nameru nametljivo da se nudim.

Man’te me se ulični šalteraši

moja se malenkost svoje reakcije plaši

kada me salećete bez pardona

i propagirate maglu na sva zvona.

Man’te me se zvanja iz izbornih štabova na telefon fiksni, tj. stabilni

jer moji živci postaju labilni

kada me zivkate po nekoliko puta na dan

iako vam je odmah jasno rečeno da vaš poziv nije poželjno deklarisan.

Man’te me se poreza, nerealnih dažbina i presmešnih taksi,

osim toga što mi je zbog njih novčanik lakši,

lakša postaje i moja odluka

da je daleki svet za mene idealna prilika.

I ne iskačite mi iz frižidera.

Vrlo mi je jasno šta vaš poklon u vidu hemijske olovke ili upaljača smera!

Upaljač bi da se njegov plamen vijori

na mitingu gde njegov gazda iz petnih žila ’’govori’’,

a hemijska bi da zaokruži samo jedan broj

sudnjeg dana, u kabini šćućurenoj.

Ali moja ruka drugo želi!

Želi da pruži ruku spasa, želi da zagrli,

da pucketa prstima jer se s pravim razlogom veseli,

ona bi da aplaudira mališanki koja da izrecituje dečiju pesmicu rado želi.

Vratite mi reklamu za prašak i za smrznuti grašak,

vratite mi koncertne plakate,

pa makar i sa novokomponovanim nastupima bili,

vratite mi bilborde što nerealnu lepotu slave,

sve je lepše od onoga što trenutno vlada

i od svakodnevice mi pravi film užasa i strave.

Man’te me se obećanja

jer uglavnom budem od makovog zrna manja

tokom nepredizbornih dana!

Želim da se lečim i da bolest sprečim,

a ne da me bolest nadvlada

pa da doktor mora da me primi jer mu pred noge padam.

Ne trebaju mi poznate tetke i strine

da bi lekari hteli da me prime,

ne treba mi tona kafe i čokolade

kojima bi medicinske sestre da se slade,

treba mi osoba svesna svog poziva,

koja se ne breca i koja srdačno za pregled proziva.

Fali mi par toplih reči

koje će mi šalterski službenik ili prodavac u marketu reći,

fali mi objašnjenje, kultura, strpljenje,

fali mi pozitivno okruženje!

Fale mi fabrike, za posao prilike,

fali mi realan svet koji slavi leptira let,

za razliku od sveta u kome sam sada,

sveta gde kič i šund vlada,

sveta koji ideale ruši kao talas kulu od peska,

fali mi iz detinjstva vrteška da preokrene za 360 stepeni sve

i napravi od naše zemlje mesto drugačije.

Budimo ljudi!

Dopustimo da se o nama realno sudi.

Budimo ravnopravni, nenametljivi, smerni,

prema drugima iskreni, sebi verni.

Nek’ izraz ’’prodane duše’’ postane samo fraza,

nek’ prednost ima zaslužna osoba,

a ne mamina i tatina maza.

Budimo pošteni,

neka velikodušnost halapljivost surovu zameni.

Budimo za pomoć u svakom trenutku spremni,

neka nas materijalne stvari ne usmeravaju,

neka nam srca govore, a dela nek’ nas predstavljaju!

Ja vrlo dobro znam šta je šest dana pre prvog maja.

Zato na uranak u prirodu divnu krećem nedelju pre

da mi tog dana kraj malog ekrana ne presuše moždane vijuge.

Do narednog posta,

pozdravljam vas,

Milica