недеља, 18. јун 2017.

4 neminovna životna rastanka

iliti Plačem, ali ih se rado sećam


Dingospo život i sve što on sa sobom nosi tema su ovog, nakon izvesne pauze, novonastalog posta. Manjak inspiracije, svakodnevne i više nego brojne obaveze i zadaci, razlozi su što nisu prštale reči s moje strane. Ideje međutim poslednjih dana naviru i ja se vraćam u kolosek. Sa nadom i iskrenom željom da ćete uživati u svakoj napisanoj reči. Pa, dobro se ja vama našla! :D

Da pišem na temu rastanaka, navela me je situacija u kojoj se trenutno nalazim. Naime, moje dete je završilo predškolski program i iako smo svi srećni zbog njenog polaska u školu, meni se srce cepa zbog rastanka sa divnom vaspitačicom i dobrim drugarima. Zbog završetka jednog čarobnog, bezbrižnog perioda koji se događa samo ovaj put u životu. A kada samo pomislim na rastanke ovog tipa koji tek slede, duša mi se ucveli. Ali ne, neću plakati!

Koja su to 4 rastanka koja nam se neizbežno nalaze na životnom meniju, koji jako rastužuju, a isto tako i vesele srce, o tome vam pričam.


  1. Rastanak sa vaspitačicom i završetak predškolskog. Da se ne ponavljam. Svi se setno sećamo ove nam drage žene iz najranijeg detinjstva. Tako kreativna, vedra, jako stroga kada za to ima razloga, a s druge strane k’o druga mama. Nauči te mnogo čemu, bez da te na bilo šta obavezuje. Nežno zagrli. Usmeri na pravi put, shvatiš to kasnije kad odrasteš. Tog poslednjeg dana zajedničkog druženja pravite žurku. A ona je nekako tužna. I to shvatiš kasnije. I sve mame koje su došle po svoju decu nekako su uplakane. Svesne su da se na divne momente sa ovom ekipom toga dana stvalja pečat. Bang!

  2. Rastanak sa učiteljicom. Valjda malo porasteš, pa ti ovaj rastanak malo teže pada. Pa ona te je naučila da čitaš i pišeš, da računaš, svojim te umilnim glasom četiri godine savetovala, kritikovala, pevala ti,... Učinila da koliko, toliko postaneš svestan sebe i taman kad je najlepše, moraš u 5. razred. Eh brate, pa ne mora baš toliko brzo!                                                                                                                                                                                                                                    
  3. Rastanak sa društvom iz osnovne škole. Mala matura. Nezaboravne godine iza vas. Sa konstantnom težnjom da se bude stariji i odgovorniji, mnogi propuste da se opuste i uživaju do srži. Rastajemo se ovom prilikom sa prvim, a već bivšim ljubavima. Rastajemo se sa najboljim drugovima i drugaricama koji nas u nekim situacijama znaju bolje od vlastitih roditelja. Rastajemo se sa školskim priredbama, takmičenjima, turnirima. I možda će zvučati presurovo, ali jedan deo detinjstva se završava ovde. Ipak, mi odlučno hrlimo u srednjoškolske vode.

         
  4. Velika matura. Kad pre dogura? Ostaće da se pamte najdivniji školski dani, razne sorte profesora, ekskurzije, okupljanje sa društvom do kasno u noć, trenuci kada punimo 18 i postajemo ’’ljudi’’. :D Ostaće da se pamti matursko veče, divne toalete nas devojčica, pardoniram devojaka, stasiti momci tako posebni i zreliji u elegantnom izdanju. Ostaće sto puta ispevana, a zapravo nikada neispevana ’’A sad adio!’’. Pamtiće se iskreni, čvrsti zagrljaji, po koja popijena čašica više, pamtiće se nežnosti i bolni tabani koje je, pored celovečernjeg boravka u štiklama, dokusurilo bosonogo hodanje po hladnom asfaltu onog jutra nakon mature.

A nakon sva ova 4 rastanka, ostaju fotografije. Uvek tu da probude setu, vrate u prošlost, da nasmeju, učine te ponosnim. Fotografije kojima se kasnije svojoj deci hvališeš kako si bio lep i mlad i kako su to bila dobra, stara vremena. A tu su i proslave godišnjica mature. Malo čačnu činjenicom da godine munjevito lete, ali i dokažu da su to divni susreti ljudi koji su nekada bivstvovali kao jedno biće, a sada se ne bi ni prepoznali da se sretnu na ulici. :(  Stajem. Ne volim da budem patetična, iako mi se mnogo puta omakne. Radujem se iskreno svakom novom danu i svesna sam činjenice da patnja za prošlošću ne može da nam kreira budućnost. Nadam se da je tako i kod vas?

Šiba nas život i sa sijaset drugih rastanaka. Neka je samo što manje takvih neočekivanih, surovih i bolnih. Sa ovim neminovnim izbori se svako. I bilo teško ili lako, ostaće da se pamte divni dani đačkog doba kada bi srce sve da oseti i proba. O tome vam pričam!

Pozdravaljam vas do narednog teksta,
Milica

Izvori fotografija odozgo naniže:
1. www.tinybuddha.com
2. lična arhiva
3. www.englishlive.ef.com
4. www.nemackikutak.com

4 коментара:

  1. Dobari pomalo setni post,izazvao je brojna secanja kod mene,bas si me pogodila,na televiziji neka setna pesma,tvoj tekst,rasplakacu se.

    ОдговориИзбриши
  2. Ja sam preživela prvi i naravno rasplakala se!

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Knedla u grlu, grlim vaspitačicu k'o da sam ja išla u predškolsko, a ne moja ćerka, divna sećanja i posebna osećanja obuzimaju telo,... Retko je onih sa srcem kamenim u ovakvim situacijama, složićeš se Bitnoinebitno? :D

      Избриши