среда, 07. децембар 2016.

Ime moje ruže

Pretpostavljam da svako od vas ima svoje omiljeno cveće? Cveće čiji je buket, ma samo jedan cvet, dovoljan da vas digne iz mrtvih, da vam rasplamsa dušu i popravi raspoloženje. Cveće koje u vama budi divne uspomene i lepa sećanja. Cveće čiji miris ostaje urezan u nosu i srcu za života i učini da grozan dan, zahvaljujući njemu, postane poseban. 

Koji je moj omiljeni cvet i koje ime, tj. pečat on nosi, o tome vam pričam. 


Za ružu, ovu kraljicu biljne vrste i mog sveta, vežu me divni dani detinjstva. Dani bezbrižnosti i ljubavi, dani sreće i blagostanja.

Pre nešto više od dve decenije na jugu Kosova i Metohije zaista se lepo živelo. Bejaše tamo i jedna gimnazija u kojoj je moja mama radila kao profesor srpskog jezika. Gimnazija sa najlepšim vrtom koji sam videla do tada. Vrtom kakvi su oni u bajkama. Vrtom koji kao da je mogao da ispuni svaku želju. Vrtom koji je bio kao utočište u sumornim i tužnim danima, a u danima sreće predstavljao šlag na tortu.  E ono što je taj vrt činilo najposebnijim, jesu ruže. Ruže u raznim bojama, stasite, moćne! I tako orne da pored toga što ulepšavaju gimnazijski vrt, ulepšaju i naš stan.
Naime, mama je imala tu čast i privilegiju da, kad god joj je srcu milo, može da ubere buket ovih cvetnih lepotica. Mi u kući tačno smo znali kada je taj dan, jer mama tada nikako nije smela da zaboravi nožić koji joj je olakšavao branje. A ja i dan danas pamtim te divne momente kada se ona vraća kući posle nastave. Posmatram je sa terase. Ona, inače onako malena, korača drvoredom glavne ulice, a vidi joj se samo donji deo tela. Gornji sakriva čarobni buket ruža koji se ponosno šepuri. I mama zajedno sa njim. Trenutak kada ulazi u stan posebno je bivao veličanstven. Fantastičan miris raširi se celim stanom, a mama, kada je poljubim, miriše k’o najlepša ruža. I sad u svom sećanju mogu da osetim tu aromu. Urezala se duboko u mojim čulima, a ja je ljubomorno čuvam ne dozvoljavajući joj da izvetri. Kraljice majke prirode bivaju s najvećom ljubavlju smeštene u vazu. A sav prostor oplemenjen njima. Oplemenjena i naša srca. Zauvek!

Ruže je imala i baka u svom dvorištu. Uvek bi nam prve srdačno poželele dobrodošlicu kad god bi se približavali bakinoj kući. A kada krenu da im opadaju latice, ja i moje sestre radosno smo ih sakupljale sa zemlje i sa njima, u improvizovanoj kuhinjici koju smo imale kod bake, pravile razna izmišljena jela. Kakve su to kuvaranjcije bile! 

I danas mi, a od strane moje jače polovine, svakog Svetog Trifuna, 8. marta i za rođendan, pored glavnog poklona, po jedna crvena lepotica ulepša taj dan. Zapravo, ona je za mene glavni poklon. Najlepši poklon! Ušeta ruža u moj život i onako iznenada, bez povoda. Da začini dan, obaspe ga ljubavlju i strašću. Da nahrani dom i dušu, da da podstreka, da kruniše vazu,... Ova na slici gore je jedna od tih. Sam pogled na nju govori više od bilo kojih drugih reči. 

Koje je vaše omiljeno cveće
Ume li i ono, kao što kod mene može ruža, da u vama probudi osećanja blagostanja i sreće

Pozdravljam vas do narednog posta,
Milica

P.S. Ne propustite da upoznate blog O tome vam pričam u ulozi Deda Mraza. :) Klik na link. ;) 

4 коментара: