уторак, 15. новембар 2016.

Mirno parče neba jednog roditelja

iliti Priča o najvoljenijim, nesvesno nemilosrdnim bićima


Da li i vi spadate u onu grupu ljudi koji ponosno nose titulu roditelja? Da li ste u svetu roditeljstva nesnalažljivi akter ili vas pre karakteriše titula hobotnice i sposobnost obavljanja više poslova i funkcija odjednom? Bilo da spadate u jednu ili u drugu grupu, za svoju decu vi ste najbolji i itekako treba da budete ponosni na to. Ali, stavimo ponos i sve ostale aktivnosti roditelja na stranu i zapitajmo se: ’’A gde smo tu mi?’’ Imamo li i mi ponekad skromno pravo za trenutak mira? Trenutak kada moždane vijuge i mišići na kratko mogu da se opuste, trenutak kada ne moramo da strepimo, opominjemo, opslužujemo, dižemo, spuštamo, pričamo, podižemo glas,... Bića koja su zahvaljujući nama došla na svet zaslužuju svu sreću. Ljubav i ostala osećanja koja gajimo prema njima prosto se ne mogu opisati rečima, ali s druge strane ova nesvesna ili poslusvesna bića tako često znaju da nemaju meru.

Dokle ta njihova nesvesna nemilosrdnost i ištenje nas celih dosežu i kako se uspešno izboriti za mirno parče neba, o tome vam pričam.


Rodi se dete. Sa njime se rode i najlepša osećanja. Nezaboravni trenuci. Najnežniji dodiri. Ali, nastupe tu iznenada i broooojne neprospavane noći, plakanje, nosakanje, ljuljuškanje, navikavanje, odvikavanje, obučavanje, animiranje,... Briga, sekiracija, strepnja. Umor. Nedostatak strpljenja. I pokatkad na kratko želiš da gucneš omiljenu kafu ili da jedeš na miru, ali to nije detetova želja. Jer baš u tom trenutku ono želi da se probudi. Baš tada mu se piški ili kaki. Ili misli da mu je upravo tada tvoje krilo najudobnije mesto za sedenje. Naručje to doduše uvek jeste, ali klincu ili klincezi nekako najviše paše da ga držiš kada su vrela kafa ili jelo na stolu. Kažeš sebi, avaj, nema veze, može i ovako. A ono k’o da poručuje: ’’Ma mora!’’

Onda želiš da razgovaraš sa partnerom, drugaricom, slučajnim prolaznikom,... Ali ono baš tada ima hiljadu ’’bitnih’’ pitanja. Nazvao bi nekoga telefonom. Ono bi tek onda da zapitkuje, da iziskuje, da ti skreće pažnju. Dok nisam bila roditelj užasavali su me telefonski razgovori sa ljudima gde u pozadini odzvanja dečija vriska i dreka. Sada, kada to jesam, shvatila sam da su ovakvi momenti prosto neizbežni. Posebno ukoliko imate dvoje ili više dece. Ona se baš tada posvađaju, standardno ste im najpotrebniji kada ste zauzeti, tada su najslobodnija da se pentraju i rade ono što ne treba, pa ne daj Bože, na spisku u ovakvoj situaciji znaju da se nađu i povrede. Opet progutaš sve, naoružaš se strpljenjem i kažeš: ’’Ma neka, sve je to u roku službe.’’ I svaki put se svesrdno trudiš da im dokažeš da nije kulturno prekidati starije dok razgovaraju. Ako mi je za utehu, ponekad monolozi ovog tipa znaju da budu korisni.  

Trenuci dečije nesvesne nemilosrdnosti počesto nastupaju i kada se negde ide. Manimo na stranu konstantna pakovanja i nemogućnost da bilo gde kreneš samo sa telefonom i novčanikom. Manimo na stranu torbe pune pelena, flašica, hrane, garderobe,... Ona bi i pored svega da izvoljevaju. Da budu nezadovoljna. Smetaju im kapa i šal iako je napolju hladno kao u frižideru, šljapkala bi po blatnjavim baricama iako u tom trenutku nemaju adekvatnu obuću na nogama, non-stop bi da zapitkuju ’’a kada ćemo stići?’’ A ti bi samo da uživaš u šetnji ili vožnji. Da te opuštajući cvrkut ptica ili divan pogled odvedu u neke druge svetove. Ali avaj, baš u tom trenutku ono je krenulo da se pentra na ogroman tobogan sa kojeg ne sme samo da se spusti, ono bi da ga zaljuljaš jače, jače, jače, ono bi ovo, ono bi ono, ono bi tebe celog iako te od prvog njegovog dana jedino i zauvek takvog i ima.

Ona bi da se igraju sa tobom. Sasvim razumljivo! Ali, uglavnom bi da ta igra traje u nedogled. Da tata bude najbolja drugarica ćerkinoj lutki, a mama stasiti vozač traktora. Ona bi da glumimo konje, ptice, aždaje, nosače aviona. Ona bi da sto puta ustanemo i sednemo, da se milion puta prevrnemo i nikako ne bi da legnemo. Jer, čim se to dogodi, eto nove inspiracije za vucanje, jahanje, po nama skakanje. A energije tako brzo ponestane. I nismo mi neumorni kao što oni jesu. 


Tu je često i ručak koji treba da se spremi, veš koji treba da se opegla, eh svašta tu nešto treba, ali umor vreba. Vremena uvek u manjku, snage počesto u nedostatku. Jer, koliko nam naši mališani elana daju, koliko sa nama divno i nezaboravno traju, koliko ovaj život najlepšim bojama boje, ponekad nam kratki trenuci samoće i mira tako potaman stoje. Ovom odgovornom zadatku roditeljskog tipa pokatkad kašičica predaha štima.

Ali, nema odmora dok traje obnova! :D

Uspeš nekako da spremiš i taj ručak. Onda bi ona sama da se hrane iako viljušku i kašiku jedva drže. Ona koja su pak savladala ovu tehniku, misle da su pokupila svu spretnost ovoga sveta. A kada hrana po garderobi, stolu, zidovima i podu štane da šeta, mamino i tatino raspoloženje ’’procveta’’! K’o da celog života samo brišem, perem i mrlje uklanjam, ma ponekad osećam k’o da sam i sama počela u mrlju da se pretvaram!


Na smiraju dana, ona ne bi da se uspavljuju sama. Ona bi da ih uspavljuju tata ili mama. I da, pored jednočasovne pripreme za spavanje, i uspavljivanje traje sat, dva. Jer, knjigama i pričama nikad kraja, pred spavanje se čak najviše rasplamsa dečija graja, pa da se klinci umire i u kraj da im se stane, Sizifova snaga u roditeljsko srce treba da stane. 


A onda, kada napokon utonu u miran san i nije ti do tih trenutaka samoće i mira, jer si smožden i skrhkan. Ostane ti samo snage da se sručiš u krevet srca puna i svaki put se zahvaljuješ Bogu što su zdrava i srećna zajedničke ljubavi zrna. A i dalje vapiš za trenucima mira i omiljenom muzikom koju niko ne prekida, koja te istinski opušta i tvojim raspoloženjem svira.

Možda sa ovim svojim surovo iznešenim stavom delujem oholo i sebično, ali ja sam samo jedno biće obično i svojoj deci najbolja na svetu mama. Utešena činjenicom da nisam jedina i sama, kroz svakodnevicu gacam srećno i smelo i, ma koliko mi telo bilo umorno, srce mi je radosno i veselo!

Kruže priče od roditelja starije dece da su ovi moji opisani dani zapravo melem na rani. Da zvrčke i poteškoće tek nastupaju kada se klinci u adolescente daju. Kažu da mala deca jedu čokolade, a velika džigerice. Živi bili pa videli, pisaćemo se kada ti dani dođu, ako, kao do sada, stranice ovog bloga ovako divno nastave da traju. Do tada ću u ishrani da forsiram džigerice. Da ojačam krvnu sliku i udebljam živce, neću  dozvoliti da mi ih voljeni, ma obožavani, stvorovi troše letimice!!! :D 

Možda je kod vas drugačija slika?
Ili me bar utešite da su i vaši voljeni lepotani nesvesno nemilosrdne naravi?
Ma, znam da jesu! ;)

Pozdravljam vas do narednog posta,
Milica

Izvori fotografija odozgo naniže:
1. www.sixseeds.patheos.com
2. www.stil.kurir.rs
3. www.dnevnik.rs
4. www.mindreadingsblog.wordpress.com

17 коментара:

  1. O, kako sve ovo zvuči poznato... moja ljubav mala trogodišnja je upravo tako nesvesno nemilosrdni, energije pun čovečuljak. I ne shvatite me pogrešno, radije bih s njim izmišljala priče, gacala po baricama, vozila autiće i sveštouztoide, ali nasuprot svim željama, i njegovim i mojim, stoje moja dva posla, činjenica da moj trogodišnjak i ja živimo sami i u potpunosti smo jedno drugom sve, dakle da sva organizacija pada na mene. I teško je i strašno je i lepo je :)
    Ovakav tekst je jedan divan predah i ohrabrenje i prepoznavanje za mene :) a neka ovaj moj komentar bude jedan vid podrške (iako znam da ne znači mnogo) - ne, nije sebično i nije greh želeti da jednom u tri godine poželite da bez pratnje odete u kupatilo ;)

    ОдговориИзбриши
  2. Богољуб Милошевић15. новембар 2016. 20:52

    Враћам се данас с посла. Испред мене, поред пута хода жена држећи дете за ручицу. Хитају док их ветар шиба. Зауставим се и питам где иду. "Код доктора" - каже жена. Улази захвална у ауто. Питам је да ли има још деце а она поносно каже: "Имам их осам!" Изразим јој дивљење и поштовање, пожелим деци много здравља и питам колико има година. Она каже: "Тридесет.". Остао сам без текста. Већ смо стигли до града. Она оде доктору, ја својим послом. Прочитах твој пост па се питам како ли ова жена излази на крај са свом том децом?

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Bogoljube, takođe sam bez teksta. Dovoljno je bilo samo da ih rodi. I posle ovoliko godina svog postojanja, i dalje nemam iskristalisan stav o porodicma sa više od četvoro dece.

      Избриши
  3. Draga Milice,
    Kao da mi citas misli. Sinoc smo i muz i ja imali jednu u nizu neprospavanih noci. Roditelji smo dvo-i-po godisnjeg sina i osmomesecne bebe, kojoj su resili svi zubi da izadju odjednom i ne daju mira ni njoj, ni nama. Na sve to imamo jos jednu 'najvecu bebu' od svih - psa od 13.5 godina koji zahteva tek poseban tretman, setanje 4 puta dnevno i slicno. Da, pomislim nekad da nisam dobra mama jer zelim 5 min mira i samoce. I znam da nisam jedina i mnogo mi je lakse kad procitam ovakav blog :)
    Puno pozdrava

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Draga Majo, hvala ti za komentar. :) Mi smo prevazišli te dane, ali ih se vrrrrrlo dobro sećam! Imali smo i jednu divnu kucu, ali kako sa zaista teško izlazilo na kraj sa svim tim, morali smo teška srca da se oprostimo od nje. Ako ništa drugo, bitno je da smo tu jedni za druge makar ovako virtuelno, jer svaka poteškoća se lakše prebrodi kada se sa nekim istoiskustvenim podeli! :) <3

      Избриши
  4. Divan tekst Milice i sad već vidim potpuno istinit, dobro ja se još uhodavam ali uhvatim sebe da od 7-19 h nit sednem nit jedem i okrenem se i ne znam gde mi prošao dan, dok uspem još i da skuvam i opeglam malo nešto dobro je zadovoljna sam :)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Tijana draga, hvala ti za komentar <3 I ma koliko god nas trošili cele, s druge strane nam daju iskonsku energiju i snagu. A to je zapravo ono što je najbitnije i najlepše. :)

      Избриши
  5. Sve je isto kao i kod mene,naravno.Silno sam zelela svoju porodicu u kojoj cu imati prilike da napravim i popravim sve sto sam smatrala pogresnim -mislila sam bice to jedna zemlja dembelija gde ce se deca samo smejati,nikad niko na njih nece podici ni ruku ni glas,zajedno ce se odlucivati o svemu,odzvanjace smeh i bice puna ljubavi.Citam kako je kod vas i prisecam se svega-najsladji trenuci su dok su maleni-mozda jeste teze fizicki ali onda sledi period koji je mnooogo tezi psihicki i zahteva celog coveka kad navali ovaj zivot spolja u sred vase kuce.Kad dete pocne da slusa metaliku ili Cecu a vama se krv u zilama ledi,kad vi grdite sto kasni a ona vas gleda kroz kosu koja je na sred lica i bez reci prodje a znate da je u svojoj sobi tek kad zalupi vrata,kad u slikama u telefonu slucajno naidjete na sliku najbolje drugarice u zasadu marihuane,kad u stilu najboljeg detektiva povezete babe i zabe i pojurite u grad ali tako da vas ne vidi,kad savladate tajne kompjutera i udjete u istoriju da vidite gde je dete bilo,kad naletite na poruku od nekog stranca sa porno slikama pa vam se poruka od istog pojavi na sred ekrana a vi krenete u borbu sa pedofilom i pripretite ambasadama i kojekakvim cudima koje ne znate ni da izgovorite,kad vam dete dovede iz disko kluba povredjenog pijanog druga koji je popio udarac bokserom/valjda se to tako zove-metalni vrag koji se natakne na saku / zato sto je stao ispred vaseg deteta ali ne sme da ide kuci jer se plase roditelja i alkoholisanog stanje-pa sedite pored sa lavorom i pazite da li dete dise pravilno i cekate da se bar malo dozove da ga mozete predati starijem bratu ili tati,koliko su me samo puta ispovracali drugovi takodje alkoholisani koje sam isto po cele noci pazila i brisala i prala....Svega je bilo ali svega.Nekako u to vreme se krece i sa nevoljama u skoli,nekad pomislim ma neverovatno je sta sam sve za njih uradila...Koliko sma puta samo sedela sa odvratnim razrednim staresinama i nadigravala se u sred zbornice -a onda kad ga uvedem mirno i tiho tamo gde zelim -ista prica ali sa detetom-da i njega dovedem u poziciju da ne izgubi najvazniju bitku -da bude obrazovan i zavrsi makar srednju skolu...A onda najteze od svega-prvi posao mog sina -obezbedjenje objekta i prica jednog jutra kako mu je pacov pojeo pola kesice kafe i pola sendvica,problemi sa kolegama koje je zivot kao lopatom nabacao u sred vasih misli i duse ... Borba sa sefovima kroz savete detetu kako da prodje kroz iskusenja sa najmanjom stetom po sebe...Dan kada je moje dete doslo s prstenom na ruci i covekom kojeg je odabrala i vase suze koje se ne vide iza sirokog osmeha,gde sam tu ja-pa tu u toj suzi u smehu u ljubavi u svemu je deo mene ugradjen teskom mukom.Da teskom mukom a mislila sam da ce to biti zivot kao na ringispilu na nekom blesavom vasaru gde ce svi da uzivaju...Najvece i najteze bitke vas tek cekaju a kad se budu vama desavale ne brinite-svi su kroz to prosli pa i vasi roditelji <3 I da pa zaboravite na svoje zelje i potrebe-bice dana kad cete imati slobodne ruke i krilo ali ce vam mozak biti toliko opterecen probemom u kome vam je dete da necete znati da li pijete kafu ili supu.Sve je u prepoznavanju tacke u kojoj se lomi sudbina i odredjuje ides li levo ili desno. Pa i ono sto je vazno za temu ovog teksta-ne secam se sebe uopste u vise od pola zivota-zelja,potreba,snova,nicega se ne secam a kako sada stvari polako dolaze na svoje mesto mozda je ovaj period vreme kad se covek sebi vraca... Kad deca polako krenu svojim putem a ti zbunjen ostanes na brisanom prostoru.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Draga Jasmina, svaki komentar koji ostaviš na ovom blogu u meni pokrene bujicu osećanja, ali ovo je definitivno vrhunac! I baš je ovaj tvoj komentar kruna ovog posta, jer nam je upravo bilo potrebno iskustvo roditelja starije dece! Da nas sve lepo poduči, upozori i pripremi na dane koji slede. Od srca ti hvala na tome! Neka tvoj brisani prostor bude posut cvećem i najdivnijim bojama, neka bude oaza mira i ispunjenosti i neka sa sva žrtva prema tvoja dva čeda preobrazi u blagostanje. I neka njihovi putevi nemaju nijedna zatvorena vrata! Hvala ti još jednom! <3

      Избриши
    2. Eh Milice :)
      ne dodirne ni moje srce bas svako.Ti imas divan dar i kad vidim da radis na njemu budem bas zadovoljna.Pa pisala sam iskreno trudeci se da ne pisem o emocijama -iznela sam samo delic situacija u kojima smo bili.Sve smo ih prevazisli uz manje ili vise napora -jedino sto ne mogu sinu da nadjem resenje za bolji posao,mozda je to negde daleko a to ne smem ni da pomislim.Hvala na lepim zeljama -vec radim na tome,za pocetak svakodnevno citam i uzivam bas,bas.

      Избриши
    3. Draga Jasmina, hvala ti na svim lepim rečima i držim palčeve za bolji posao tvoga sina, ko zna, možda se krije baš negde tu iza ugla? ;)
      P.S. I uživaj u svakoj pročitanoj reči, ja za tu aktivnost, nažalost, sada imam jako malo vremena. :(

      Избриши
  6. Draga Milice, doslovce sam se pronašla u ovom tekstu. Mislim da si opisala slatke muke svih roditelja ovog sveta. Meni je do sada najteži period kada još ne stoje na svojim nogama, kada ne mogu same otići do toaleta ili reći kada ih nešto muči ili boli. Ali neka, imam ih dve, a samo jednom budu deca i samo jednom znaju zagrliti onako jako bez povoda. A taj zagrljaj i osmeh vredi više od svih muka i neprespavanih noći. Odrastanje tek predstoji, ali neka, sve je to deo života i svi smo mi nečija deca. Pa zar to ustvari nije smisao života, imati porodicu, imati kome ruku i osmeh da daš, imati nekog ko će ti pružiti čašu vode, kada ti to sam ne budeš mogao ... :)

    ОдговориИзбриши
  7. Sjajno i veoma interesantno! Ja jos nisam roditelj, ali bilo mi je beskrajno zabavno citajuci.

    Veliki pozz

    ОдговориИзбриши
  8. Nikada u životu nisam videla ovakvo čudo, tražila sam rešenje da zatrudnim više od 8 godina nakon braka, pokušala sam sve moguće ali ništa nije uspelo dok nisam videla onlajn dokaz kako je dr Fadi pomogao mnogim ženama da zatrudne trudna sa njenom mocnom magijom, napisala sam i objasnila svoju situaciju, obecao mi je pomoci i zatrudnjecu pre mesec dana uradila sam sve sto mi je naredio i otisla sam u bolnicu po poruku i doktor mi je potvrdio da imam 5 godina dana trudna, do sada sam rodila svog zgodnog sina, moj muz je sada zadovoljan i daje mi sve sto trazim, zahvaljujuci dr. Fadyju kontaktirajte ga ako vam treba pomoc.
    * Ako želite da zatrudnite.
    * Ako želite da vratite svog dečka.
    * Ako želite da zaustavite abortus.
    * Ako želite duhovnu moć.
    * Ako želite da postanete poznati.
    * Ako želite da izliječite bilo koju bolest. Kao HIV/AIDS
    E.T.C.
    E-pošta:drfady720@Gmail.com
    WhatsApp:+2349039422406

    ОдговориИзбриши