понедељак, 28. новембар 2016.

Svi za jednog, jedan za sve

iliti priča o Marku, Janku i Branku


Da li upravo vi možete da se pohvalite činjenicom da imate pravog prijatelja? Osobu na koju možete da računate u po dana i po noći, osobu koja bi uradila sve za vas, osobu koja je divan deo vašeg sveta i bez koje taj svet zapravo ne bi bio to što jeste? Da li u ovoj surovoj svakodnevici gde jedva da imamo vremena za sebe same, imate prilike da se posvetite negovanju gore pomenutog prijateljstva i budete sve ono što vaš prijatelj jeste za vas? Da li ste svesni činjenice šta zapravo znači pravi prijatelj? Marko, Janko i Branko u priči koja sledi, vrlo dobro znaju njeno značenje.

Da ’’svi za jednog, jedan za sve’’ nije samo fraza i da prava prijateljstva zaista postoje, o tome vam pričam.


Počeli su da se druže od ranog detinjstva. Od onog dana kada se Janko sa svojom porodicom doselio u Markov i Brankov kraj. Iako nisu bili vršnjaci, po koja razlika u godinama nije ih sprečavala da slobodno vreme posle škole provode zajedno. Bivali su tako u paketu policajci, vojnici, vozači, vatrogasci, biciklisti, planinari, odbojkaši i ostali sportisti i uvek se otprilike znalo ko je maher u kojoj oblasti i ko u navedenoj igri nosi pobedu. Marko je vodio u eksremnim aktivnostima, Branko je bio vrhunski sportista, dok je Janko važio za jedno strpljivo biće zlatnih ruku, pravi majstor u društvu i najčešći pobednik u šahu i ostalim društvenim igrama. Ipak, pored svega, imali su nešto zajedničko. Kako je Marko od svog oca bajkera nasledio ljubav prema motorima, tako je tu svoju strast preneo i na svoja dva najbolja druga. I bukvalno od kada se poznaju, žudeli su za ostvarenjem dečačkog sna. Da, kada odrastu, osnuju svoj moto klub i da na svojim dvotočkašima odu na put oko sveta.

Sudbina je ipak htela drugačije.

Godine su prolazile. Divno detinjstvo ovih dečaka  dalo im je osnovu za još lepše momačke i zrele dane. Stvorilo među njima neraskidivu vezu koja je iz dana u dan bivala samo jača i konkretnija. Čak se jednom, nakon odgledanog filma Tri musketara, poistovetiše sa njima. Obožavali su zajedničke avanture i poduhvate, u isto vreme su upisali ispit za polaganje A kategorije, a kroz izvesno vreme zajedno i slavili položenu vožnju. Sada im je najveća dilema bila koji motocikl kupiti? I u koju se novu avanturu upustiti?

Zahvaljujući Marku, kao inicijatoru akcije, krenuše prijatelji na put u susednu nam, ne tako davno, ratom razorenu zemlju, sa ciljem da obiđu njene prirodne lepote i posete sada pusto selo gde je nekada, kao dečak, živeo Markov otac. Bi predloženo, bi ostvareno! Gacali su drugari već za koji dan opčinjujućim predelima kraškog polja, hranili svoj pogled nepreglednim prostranstvom, punili svoja pluća čistim planinskim vazduhom,... Zađoše tako u toj svojoj pustolovini malo dublje no što su planirali. Prosto su se prepustili prirodi da ih nesebično vodi. Odvoji se u jednom trenutku Marko na mesto gde i car ide sam, kada odjeknu zastrašujući prasak, posle njega još strašniji muk. Marko je zagazio u minsko polje!

Slika koja će Janku i Branku zauvek ostati u ružnom sećanju jeste slika Marka kako nepomično leži i ne daje nikakve znake života. A onda na scenu stupa slika i prilika prijateljstva. Zahvaljujući radoznalom Janku i njegovom tati koji je u vojsci bio deminer (ili je možda ipak sreća presudila), minsko polje je pod nogama dvojice drugara ostalo mirno polje. A pašteta od toga dana ovom trojcu postade najomraženije ime, pa i jelo takođe. Izvukli su telo, ne sreću samo povređenog Marka i nakon što su mu pružili prvu pomoć, kilometrima su ga brzom brzinom nosali po pustim predelima u težnji da se što pre dokopaju magistralnog puta. Marku je nagazna mina ’’pašteta’’ svojim vibracijama žestoko povredila nogu. Do te mere da su doktori odmah konstatovali da će vrlo verovatno morati da se amputira. Ali ne, Janko i Branko nisu tako mislili. Pa kako će jedna junačina, kao što je Marko, da ostane bez noge? Kako će voziti svoju Hondu VFR? Pa onda njegov dečački san nikada neće biti ostvaren!? E pa neće moći! Usaglasiše se dva trezvena drugara i na svoju odgovornost ne dopustiše amutaciju. I nisu pogrešili! Večiti borac i optimista, kakav je Marko oduvek bio, posle brojnih bolnih intervencija i terapija, uspeo je da nakon godinu dana ponovo sam stane na svoje noge. I uz svesrdnu podršku svoja dva krila, kako je zvao Janka i Branka, ni u najtežim trenucima nije posustao, niti izgubio volju. A kada je napokon prohodao, počeo je da kuje plan na koji način da im se za sve zahvali i oduži. Ali oni nisu očekivali ama baš ništa. Samo su bili jako srećni što će Marko i dalje, barabar sa njima, da se prepusti ostvarenju njihovog zajedničkog sna i budućim pustolovinama.


Život je ponovo ušao u kolotečinu.

Stasiti momci se poženiše. Jedan drugome kumovaše. Očevi postadoše. I bez obzira na to što porodični život silne obaveze i promene donosi, prijateljstvu Marka, Janka i Branka ništa nije moglo da prkosi. I dalje su se sastajali, jubileje proslavljali, bili uvek tu kada je trebalo pomoći i priteći, savet dati, u odbranu stati. Ipak, još uvek se ne ostvari plan za odlazak na put oko sveta na paklenim mašinama. Ali se često govorilo o njegovoj realizaciji. Bilo je samo pitanje dana.

Sudbina međutim ponovo umeša svoje prste. Probudi tako jedne noći Janka i Branka poziv Markove žene. Odjednom je dobio nesnosne bolove u predelu leđa i završio je na hitnoj. A onda sledi tragično saznanje. Marku su otkazali bubrezi! Otkazali do te mere da u opticaj nisu ulazili nikakvi lekovi, niti dijaliza. Jedino rešenje je bila transplatacija. Lekari nisu mogli tačno da pojasne šta je mogao da bude razlog ovom više nego lošem scenariju, ali su bili uverljivi sa konstatacijom da donor bubrega mora što pre da se pronađe.

’’Izem ti šugavi zakon o transplataciji zbog čijeg su nedonošenja donori u manjku! Izem ti pustu sreću kada niko od rodbine nije kompatibilan!’’, konstatovaše Janko i Branko kada krenuše na ispitivanje. Pukom igrom slučaja sva trojica su imali istu krvnu grupu, ali to nije moralo značiti da će njihov bubreg odgovarati Marku. Ne, ni jedan, ni drugi ni sekunde se nisu dvoumili. Za prijatelja kao što je Marko dali bi i život ako treba, kamoli jedan jedini bubreg! Dan kada su trebali da saznaju da li bar jedan od njih dvojice može biti adekvatan donor, bio je dan tuge i dan sreće. Najpre je u ordinaciju ušao Janko. Posle izvesnog vremena, izraz na njegovom licu, prilikom izlaska, govorio je više od bilo kojih drugih reči. Samo je promrsio kroz zube:’’Ti si na redu.’’

Brankov ulazak u ordinaciju bio je pitanje života i smrti. Trenutak kada će ili sve da stane ili da se sve preokrene. Naredni trenutak, koji je obogatio Jankov život neobjašnjivim emocijama, bio je urlik pun sreće. ’’To, to, to! Uspećemo musketari!!!’’, odzvanjao je Brankov glas iz doktorske sobe. On će moći da bude Markov donor.

Nakon svega uspešno i junački prebrođenog, nerazdvojni trojac krenu u ribolov jedne rane zore. Smuđ je radio kao nikada do tad. Ali, još nešto nije bilo kao pre. Nakon operacije Marko je neko vreme bio onaj stari. A onda se iznenada promenio. Povukao se u sebe, dosta puta odbijao susrete sa svojim drugarima, srdačnost mu nije bila jača strana kao ranije,... Razumeli su to Janko i Branko. Pored svega što mu je život priredio, on se zapravo dobro i drži, složila su se ova dvojica. Ipak, nadali su se da će, koliko toliko, da se vrati onaj stari Marko. Mada se to nikako nije dešavalo.

Stari Marko je zapravo sve vreme bio tu. A njegovo hladno ponašanje bilo je deo njegovog plana. Plana kojim bi ostaloj dvojici musketara pokazao svoju zahvalnost. Plana za konačno ostvarenje njihovog zajedničkog dečačkog sna.

Jednog divnog toplog letnjeg dana, Marko neočekivano nazva Janka i Branka na telefon. Pre toga se nisu čuli sigurno jedno mesec dana. Marko se bio toliko promenio, da je izbegavao svaki kontakt sa njima. Tako da je ovaj poziv delovao više nego iznenađujuće. A iznenađujuće će biti tek ono što sledi. Sav suzdržan, Marko je zamolio dvojicu drugara da dođu na tu i tu adresu. Jer je, kako je rekao, imao nešto važno da im saopšti. Nisu mogli da ga odbiju. A nisu mogli ni da pretpostave šta ih zapravo čeka na toj adresi.

Na broju tom i tom, ispred jednih glomaznih vrata, stajao je Marko sa osmehom od uveta do uveta. Iznad glave mu je stajao neki natpis. Janko i Branko iz daljine nisu mogli da vide šta na njemu piše. Kako su se približavali, shvatili su u kom grmu leži zec. Odmah im je bila jasna Markova hladnokrvnost i nedruželjubivost. On je morao neko vreme da se distancira od njih kako bi iznenađenje koje je nameravao da im priredi, bilo pravo iznenađenje. Napokon su mogli jasno da pročitaju natpis iznad Markove glave. Pisalo je:

Moto klub
’’Tri musketara’’

Jedan deo Markovog, Jankovog i Brankovog dečačkog sna bio je ostvaren! Najviše zahvaljujući Marku, njegovoj požrtovanosti i težnji da ovenča prijateljstvo nezaboravnim znakom zahvalnosti. Život ponekad zna da bude surov, nepredvidiv i bolan. Ali, s druge strane, zna da napravi tako moćan bum u svom scenariju. Bum od kojeg se naježi svaka dlačica na telu i srce se sa svojim divljim otkucajima popne skroz u grlo. Bravo Marko, bravo Janko, bravo Branko! A sad pravac na ostvarenje drugog dela sna! Drum pod točkovima i pravac na put oko sveta!


I bi tog puta. Bi i ostade prijateljstvo o kojem vredi pričati i pisati. Bi overena izreka ’’svi za jednog, jedan za sve’’. Stajala je ponosno, ispisana kao grafit, na zidu moto kluba.

Imate li vi svog druga musketara
Šta ste sve spremni da uradite za njega
Da li ste se do sada uverili u činjenicu da je dobar prijatelj vredniji od parčeta hleba?

Pozdravljam vas do narednog posta,
Milica

Ovaj tekst je nastao u okviru akcije #MUSKETARIBLOGIZAZOV koju su pokrenuli Viasat History i MTS TV.

Izvori fotografija odozgo naniže:
1. www.playbuzz.com
2. www.trivalleylifechurch.org
3. commons.wikimedia.org
4. www.holidayiq.com


11 коментара:

  1. Uopste nisam u toku i nisam cula za tu akciju ali ova prica je divna, puna emocija, dovodi do suza, bas sam uzivala kao ne pamtim kad citajuci je. Inace mogu da se pohvalim pravim prijateljstvom koje traje pune 32 godine , jedno ali vredno. Pravim veliku razliku izmedju prijatelja i drugara inace 😊

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Tijana hvala <3 Bravo za divno prijateljsvo i evo sad sam istražila, ovaj izazov ti traje do večeras do ponoći, pa ukolko želiš, možeš se priključiti. :)

      Избриши
  2. Divna prica Milice,i teska i lepa bas kao sto je i zivot.Nepredvidiv i strasan i lep.Moja najbolja prijateljica je umrla na porodjaju u 18-oj godini,jos patim za njom i jos mi je u mislima i dusi.Moji stihovi su urezani na nadgobnu plocu njenog vecnog pocivalista.Ostali prijatelji je nisu dostigli.Nije da ja ne zelim vecnog prijatelja nego se tako prosto dogodilo,svi su popadali neko na malim neko na velikim stvarima i nekako vise nisu bili ni blizu idela kojih imam o prijatelju.Mozda jedna Vesna iz Bosne-privijamo se vec godinama jedna drugoj na ranu i lepo to ide.Ista su nam i interesovanja,jednako smo brbljive i spremne na smeh-znamo i suzu da podelimo eto to je najblize za sada -a nas dve se nikad nismo ni videle ni cule.Milice draga-tako ti reci lepo idu da bih volela da poradis na knjizi-ovom svetu je potrebna tvoja lepota i dobrota.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Tužna priča Jasmina :( Lepo je čuti da, iako virtuelno, ipak postoji bar neko kome možeš da pripišeš epitet i titulu prijatelja. Držim palčeve da se ti i Vesna sretnete u skorije vreme!
      Mnogi su mi rekli da bi trebalo da razmišljam o pisanju knjige. :) Pa, ko zna. :) Živi bili pa videli! :)

      Избриши
  3. Divno, emotivno i jako...
    Imala sam svoje musketare ali nas je nažalost rat razdvojio kada smo imale nepunih 17 god.
    Sada smo raštrkane širom sveta.
    Nikada nakon njih nisam osetila ovo o čemu si pisala i jedino što osećam jeste praznina zbog nedostatka mojih musketara.

    ОдговориИзбриши
  4. Divno, emotivno i jako...
    Imala sam svoje musketare ali nas je nažalost rat razdvojio kada smo imale nepunih 17 god.
    Sada smo raštrkane širom sveta.
    Nikada nakon njih nisam osetila ovo o čemu si pisala i jedino što osećam jeste praznina zbog nedostatka mojih musketara.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hvala ti za komentar Jasmina! <3
      I samo ću reći: prokleti rat i sve ono što nosi sa sobom!

      Избриши
  5. Divna prica,gotovo sam se rasplakala,nazalost me mogu se pohvaliti nekim cvrstim prijateljstvom,izgleda da je ipak barem u mom slucaju sve u nogama,dok sam mogla bilo je prijatelja,ali nazalost sto vode problema sve manje prijatelja.

    ОдговориИзбриши
  6. Divna prica Milice! Pronasla sam u njoj sebe i svoje dve drugarice-cak imamo i sliku koju smo nazvale "Tri musketara" :-) Razdvojene smo nakon moje udaje fizicki,ali u mislima,srcu,u pola noci,tu smo jedna za drugu. ♡ Zato kad dodjem u Beograd sa njima provodim svaki minut ♡ Drago mi je da sam te srece jer imam njih dve!

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hvala Cindarella! :) Ti si jedna srećna žena, kao i tvoje dve drugarice! :)

      Избриши