Kad život napiše surov scenario

iliti Zašto je tako moralo biti?

Posle nezaboravno provedenog odmora i uskršnjih praznika, umesto da sa vama delim divne priče i fotografije, pri povratku kući dočekala me je jedna tužna vest koja me je uzdrmala iz korena. Sa ovog sveta je PRERANO otišla jedna posebna, mlada žena, žena koja je dugo godina bila moj online prijatelj, a koju sam srela samo jednom u životu i koja je pritom ostavila neizbrisiv trag na mene, moja osećanja i moj život. Opaka bolest nije htela da nam njene krupne oči budu sunce nezaboravnih dana, a njen osmeh najlepša pesma koju uvo može čuti. I po ko zna koji put kada scenario ovog surovog gospodina nije lep k'o što može biti, zapitamo se čemu sve ovo i da li je naše bivstvovanje zapravo vredno ičega? Budemo ubrzo svesni činjenice da se mora dalje iako rane na srcu ostaju zauvek i da, zarad izgubljenih ljubavi, razgovora, zagrljaja i svega ostalog proživljenog sa onima kojih više nema, mi moramo nastaviti dalje, sa verom u Boga i bolje sutra. 

Da od svakog novog dana treba uzeti apsolutno sve ono što nam on nesebično pruža i da kroz život treba gacati kao da nam je svaki dan poslednji, o tome vam pričam. 

Ni najvidovitiji vidovnjaci pretpostaviti ne mogu šta nosi sutrašnjica. Čime nas sve čarobnim može darivati i šta nam sve veliko i voljeno može oduzeti. Oni koji su, nažalost, već doživeli gubitak nekog srcu dragog bića, najbolje će razumeti šta želim da kažem. Mislila sam se dugo da li da ovo napišem, ali život je jedno veliko ništa. On je kao parče ispisanog papira koje samo jednim pokretom ruke može biti surovo zgužvano i bačeno u plamen, tako raspoložen za proždiranje. Zapitam se nakon toga, da li je vredno truditi se? Da li je vredno boriti se i nastojati za boljim sutra, žudeti da se dočekaju bezbrižni snovi i ista takva jutra? Prvo pomislim, nošena još uvek skorašnjim događajem - ma kakvi! Zašto se uopše truditi kada uglavnom odlaze oni najbolji, najduhovitiji, najsrčaniji. Zašto se boriti kada odoše najveći borci i optimisti? 

A onda, kao da me nešto ošamari. Onako najjače! Pa upravo iza takvih, gore pometutih, ostaje ono zarad čega se vredi boriti! Ono kroz šta večno živi prerano izgubljeni dragi stvor. I ostaje izrečena ili neizrečena molba tog dragog stvora da se gura dalje iz petnih žila, jer život oduzme, ali potom mnogo toga zna i da da. Pisah o tome u postu I kad je teško, život je lep. I ona je imala komentar na ovaj moj nekadašnji tekst. Delovalo je da se izvukla iz svega, da će proći izvesno vreme i da će sa ponosom moći da kaže: gotovo je, pobedila sam suturu koja mi se uvukla u telo! 

Od pre neki dan ipak više nije sa nama. Iako je imala žarku želju da punim srcem nastavi dalje, još moćnije i nezaboravnije, iako su iz nje isijavale najživopisnije boje života, sivilo bolesti je ipak izvuklo duži štapić. Bez obzira na sve, otišla je kao najveći pobednik! Ostao je njen najlepši osmeh, da se pamti. Ostali su njeni mladeži na licu, da zapečate tvrdnju da se, bez obzira na sve, hrabro mora ići dalje. Ostale su bistre oči koje osvetljavaju mračne puteve. I ostala je jedna mala plava loknica, najčistije duše. Tj. ostala je ona i zauvek će biti tu sa nama! 

Ovaj tekst je posvećen njoj. Napisan iz duše, protkan najiskrenijim osećanjima. Iako mi je srce sada stegnuto k'o najčvršća pesnica, iako knedle u grlu ne prestaju da nadolaze, ja sam srećna. Srećna sam jer mi je život podario jedno divno poznanstvo. Još divnije iskustvo. Srećna sam jer je osećam ovde pored sebe. I u nešto sam potpuno sigurna - ona odlaziti neće!

Pozdravljam vas do narednog posta,
Milica

Izvori fotografija odozgo naniže:
1. autorska
2. autorska